Svaka vrsta na našoj planeti zahteva odredjene uslove sredine u kojima može normalno funkcionisati i opstati. Medjutim, povremeno dolazi do promena staništa, koje mogu biti drastične i koje zahtevaju dosta energije, ali i brzo prilagodjavanje u fiziološkim pogledu.
Migracije predstavljaju periodični odlazak i povratak jedinki. Migracije mogu biti aktivne, pasivne, sezonske, dnevno-noćne (diurnalne), a njihov pokretač je uglavnom potreba za boljim životnim uslovima. Često su to masovna kretanja čitave populacije. U vodenoj sredini postoje i vertikalne migracije kada ribe koje žive u dubljim slojevima vode, usled ishrane planktonom, dolaze u pliće slojeve i obrnuto, prateći migracije planktona. Primer za pasivno kretanje je kada se uz pomoć strujanja vode, ikra ili tek izlegla mladj, prenosi na velike udaljenosti.
Najzanimljivije su migracije iz slane u slatku vodu i suprotno. Najčešće do njih dolazi usled mresta ili zbog potrage za hranom. U toku ovih migracija, jedinke dosta trpe i njihov organizam prolazi kroz niz promena. Promene u fiziologiji se ogledaju u menjanju osmotskog i krvnog pritiska i sadržaju vitamina u tkivima. Morfološke promene su: smanjenje creva, izduživanje glave kod jegulja i krupnije oči, i promena boje tela. Ribama koje žive u moru je neophodan Na+ jon kako bi regulisale osmotski pritisak u telu. Pošto je njihovo telo hipotonično, a morska voda hipertonična, doći će do izlaska vode preko škrga, procesom osmoze. Da bi balansirale koncentraciju soli, moraju je uzeti iz vode, preko škrga pa sve do digestivnog sistema. Dok je kod slatkovodnih riba obrnut slučaj, odnosno njihovo telo je hipertonično pa voda stalno ulazi. Diadromne ribe migriraju izmedju slanih i slatkih voda pa se u odnosu na to dele na: katadromne, anadromne i amfidromne vrste.
Anadromne vrste riba žive u okeanima, a razmnožavaju se u slatkim vodama. Atlantski losos (salmo salar) je primer koji nam pokazuje koliko kilometara neka vrsta može preći samo zbog razmnožavanja i polaganja jaja. Oni prelaze i po 3000 km kako bi došli do mesta gde su i oni sami bili rodjeni. Na tom putu koji traje i do godinu dana izdržavaju bez hrane i svu energiju usmeravaju na prevazilaženje prepreka. Pošto plivaju uzvodno, suočavaju se sa usponima i vodopadima koje prelaze skokovima iz vode, a u stanju su da skoče i do 3,5 m. Lososima nisu problem samo vodopadi već i predatori. Usled povećanja nivoa hormona dolazi i do promena u njihovom izgledu tokom migracije. Mužjaci gube srebrnu boju i postaju upečatljivije obojeni, pojavljuje im se grba na ledjima i menja se usni aparat koji dobija izgled kukastog kljuna. Ženke biraju pogodno mesto za polaganje jaja, bitno je da je dobro oksigenisano, zatim kopaju rupu gde će jaja ostati sve dok voda ne postane toplija kada će se mladi izleći. Nakon razmnožavanja većina lososa, uglavnom mužjaka, ugine zbog iscrpljenosti. Ženke i neki mužjaci izdrže da se vrate u more i hrane ponovo. Kada se mladi izlegu, prolaze kroz nekoliko stadijuma razvoja i to je period kada su oni veoma ranjivi. Ukoliko prevazidju sve prepreke, dolaze do mora za oko 3 godine, gde nastavljaju sa njihovim životnim ciklusom.
Katadromne vrste žive u slatkim vodama, a razmnožavaju se u okeanima. Malo je poznato o načinu razmnožavanja ove vrste. Ženke jegulje (anguilla anguilla) uglavnom žive u slatkim vodama, dok mužjaci borave u estuarima odnosno u ušću reke u okean. Kada dodje vreme za razmnožavanje odlaze do bermudskog trougla koji se nalazi u Sargaškom moru. I kod njih dolazi do smrti adulta, kao što je slučaj i sa lososima, zbog iscpljenosti tokom migracije. Larve koje se izlegu iz jaja oko godinu dana putuju nazad ka Evropi i na tom putu sazrevaju, prelazeći 6,500 km uz pomoć okeanskih struja. To je jedna od najdužih migracija u okenaskom svetu. Pre nego da predju u reke, u brakičnim vodama, počinju da se prilagodjavaju slatkoj vodi tako što dolazi do promene u njihovim bubrezima. Oni zadržavaju so kako bi odžali nivo saliniteta u krvi. Ovako pripremljene, larve putuju uzvodno gde se odvija njihovo dalje sazrevanje u rekama do adultnog oblika.
Amfidromne vrste se kreću izmedju slatkih i slanih voda zbog ishrane, a ne zbog reprodukcije. Bik ajkula (carcharhinus leucas) je jedina ajkula koja je razvila ovu mogućnost migracije. Poznato je da se se one mogu naći u brakičnim vodama, ali novija istraživanja pokazuju da ove ajkule idu dalje i da opstaju i u slatkoj vodi. Rektalna žlezda pomoću koje mogu da zadrže ili izluče so, omogućava ovoj vrsti ajkula život i u slanoj i u slatkoj vodi. Ovakva mogućnost adaptacije čini bik ajkulu još opasnijim predatorom. Ona je poznata po svojoj agresivnosti i tome da je kod nje zabeležen najveći nivo testosterona u odnosu na druge vrste riba pa čak i sisara. Činjenica da je susret čoveka sa ovom ajkulom moguć čak i u rekama nije baš prijatna. Napadi na čoveka su retki i nastaju slučajno, kada ih ajkule pomešaju sa plenom. Nažalost zabeleženo je nekoliko slučaja gde je dolazilo i do smrtnog ishoda ljudi koji su bili napadnuti.
Potreba za većim arealom ishrane i osiguravanje potomstva jesu glavni pokretači ovakvih migracija. Adaptacijama su ove vrste razvile izuzetnu sposobnost boravka u dve različite sredine. Kada bi se neka druga vrsta ribe koja živi u slanoj, našla u slatkoj vodi i obrnuto, ne bi preživela promenu i ubrzo bi uginula.