Nakon duže pauze ponovo pokrećemo serijal tekstova u okviru rubrike “Lice u lice s naučnicima”. Povod za to je izuzetan uspeh naučnika sa našeg fakulteta koji su se našli na listi najuticajnijih naučnika jednog od najprestižnijih Univerziteta na svetu, Univerziteta Stenford. Prvi u ovom serijalu biće intervju sa profesorom dr Nikom Radulovićem sa Departmana za hemiju, sa kojim smo imali čast da razgovaramo kako o samoj listi, tako i o drugim zanimljivim problemima sa kojima se susreću naučnici na putu ka uspešnom bavljenju naukom.
Aleksandra: Našli ste se na listi najuticajnijih naučnika jednog od najprestižnijih fakulteta. Kakav je bio vaš prvi utisak kada ste to saznali?
Niko: Ja sam za tu listu saznao ove godine od mog oca koji je iz novina izvukao članak o akademiku sa Kragujevačkog Univerziteta, hemičaru Gutmanu, koji je između ostalog, pomenuo i to da se na listi nalazi 45 naučnika iz Srbije, pa me je otac upitao da li se i ja nalazim na listi, što sam negirao. Tek sam nakon mesec dana proverio kada sam od koleginice dobio pitanje kada ću da častim. Bio sam malo zbunjen jer nisam znao koji se kriterijumi koriste za stavljanje nekoga na listu.
Irina: Koji su kriterijumi koji se moraju ispuniti?
Niko: Reč je o naučnom radu koji vrši statističku obradu podataka, produktivnosti, citiranosti, na neki način- relevantnosti istraživanja, koje se radi za svaku godinu. Uzima se veliki broj kriterijuma; može se reći da je to jedna relativno velika matematička formula koja uzima u obzir mnogo toga. Neko može biti odličan producent, ali može se desiti da radovi koje publikuje nisu zanimljivi, ni relevantni, nikoga ne interesuje data tematika. Međutim, ako neko objavi jedan rad koji je veoma važan, onda će taj rad biti često citiran, proizvećše brojna nova istraživanja tog tipa. Dakle, uzima se u obzir i to koliko ste produktivni i koliko ste citirani. Jedna od glavnih stvari je Hiršov indeks koji govori o tome koliko imate radova koji su toliko puta citirani; možete imati jedan rad koji je citiran veliki broj puta a svi ostali radovi nijednom, pa bi vaš indeks bio 1. Radi se o tome da se iz toga saznaje kakav je vaš opus, da li je materija kojom se bavite relevantna i zanimljiva.
Aleksandra: Ovo svakako predstavlja veoma lepu potvrdu za Vaš dosadašnji rad. Koliko je ona važna za Vas i Vaš dalji rad?
Niko: Ta potvrda mi na neki način daje vetar u leđa, kaže mi da sve ove godine koje sam proveo u laboratoriji radeći sa saradnicima nisu bile uzaludne; da je to čime smo se bavili zaista bilo interesantno. Međutim, osim što ja imam takvu vrstu potvrde, takva vrsta potvrde govori i drugima da je to čime smo se bavili dobro. To znači da, kad god se sledeći put budemo pojavili pred nekim i tražili određena sredstva ili neku vrstu pomoći, oni će na to gledati drugačije; posebno ako se radi o ljudima iz inostranstva. S obzirom na to da nema nauke bez novca, jer, ako imate odličnu ideju, ali nemate novca za instrument ili hemikaliju, onda nemate ništa, te se nadam da će imati pozitivni uticaj kada bude došlo do aplikacija za projekat.
Irina: Da li bi ovakav vid potvrde mogao da utiče na to koliko će naša zemlja odvajati sredstava za nauku?
Niko: Srbija je relativno mala zemlja sa ograničenim resursima koje može da posveti nauci i malu količinu posvećuje u odnosu na druge, razvijenije zemlje. Međutim, mislim da to nije toliko beznačajno. Većina mojih saradnika je finansirana od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja; hemikalije koje kupujemo, instrumenti koje koristimo, njihove plate… Sve je to finansirano od strane Ministarstva za koje mislim da to i prepoznaje, ali naravno da bi bilo dobro da to bude još više. Smatram da je odlična stvar mogućnost da se neko bavi doktoratom i da bude plaćen za to; siguran sam da toga nema u nekim zemljama Evropske unije.
Aleksandra: Šta biste izdvojili kao najbitnije dostignuće do sada?
Niko: Naučnici dostignuća upoređuju prema tome u kom su časopisu objavili svoje rezultate. Ako bih rekao koji je najbolji rezultat, to bi moralo da bude prema nekom kriterijumu, recimo impact faktoru, pa bi to bili radovi koji se tiču hemije hrane. To su generalno časopisi koji imaju visok impact faktor. Radi se o relevantnoj temi, interesuje nas šta se nalazi u hrani, od čega ima ukus, šta je to što je zdravo…
Irina: Kojim se oblastima hemije Vi bavite?
Niko: Generalno, mi se najviše bavimo hemijom prirodnih proizvoda, pokušavamo da dokučimo šta je to što su biljke, na primer, sintetisale da bi se odbranile od patogena a što bismo mi mogli da iskoristimo kao neki lek. Dakle, bila bi to neka fitohemija, u kombinaciji sa medicinom i biologijom, kako bismo mogli da napravimo celovitu sliku i da ne stanemo onog trenutka kada smo izolovali molekul, koji je veoma složen, odredili njegovu strukturu, objavili to u odličnom časopisu, već je to jedinjenje važno zato što poseduje neku perspektivu, na primer, da bude lek za neku bolest. Jako lepa stvar u ovom poslu je to što imate mogućnost da radite sa drugim, najčešće mlađim, pametnim ljudima; imate priliku da istražujete nešto što je napravila priroda.
Aleksandra: Koje su trenutno oblasti hemije koje se najviše primenjuju?
Niko: Može se reći da je hemija najprimenjivija od svih tih fundamentalnih nauka jer nešto što ste naučili, možete relativno brzo da primenite; hemičari osmišljavaju materijale koji imaju tačne osobine koje su nam potrebne. Razumevanje koji strukturni aspekt je bitan, mogućnost manipulisanja strukturom da bi se postigao određeni efekat je od velike važnosti. Oba osnovna aspekta hemije, i analiza i sinteza, su zastupljena, samo je pitanje koliko će i da li će, znanje koje student dobije, biti primenjeno ili ne. Od studenta zavisi da li će misliti o tome što je naučio ili će ga samo memorisati.
Irina: Kojim se projektom sada bavite; šta trenutno istražujete?
Niko: Mi pokušavamo da kombinujemo dva različita aspekta hemije, analizu i sintezu. Pokušavamo da organskom sintezom omogućimo analizu onoga što izolujemo iz prirode, i to se generalno retko primenjuje jer su ljudi obično ili sintetičari ili analitičari. Dakle, ili se bave time da dobiju neki molekul u velikom broju koraka, na veoma složen način, u veoma malom prinosu, što je jako teško i neizvesno, i često neuspešno. Dok je analiza mnogo zahvalnija što se tiče dobijanja rezultata, to je nešto kraće i izvesnije, jer i ako utvrdite da nečeg nema negde, i to je rezultat. Mi pokušavamo da iskoristimo sintezu u službi analize.
Aleksandra: Šta je bio najveći izazov u Vašem dosadašnjem radu?
Niko: Postoji mnogo izazova ali oni obično nisu ti koji se tiču baš hemije. Izazov koji se tiče određivanja neke nepoznate strukture, obično je zadovoljstvo, lomiti se nad nekim problemom, što i nije pravi izazov već nešto do čega želite da dođete. Međutim, naiđete na problem kada nemate onakvu vrstu instrumenta kakva vam je potrebna u datom trenutku, ili se određeni instrument nalazi u drugom gradu a vaš uzorak se raspada, ili nemate ekspertizu iz tako nečega, i takvi izazovi se teže prevazilaze. Dok nismo imali MMR koji predstavlja osnovu za bavljenje organskom hemijom, morali smo da nosimo izolovana jedinjenja negde drugde da bi nam neko potvrdio da je to što smo tražili to što smo izolovali. Jednako je teško doći do rezultata kao i napisati i objaviti rad, to su dve strane istog novčića, koji je danas- nauka.
Irina: Gde najčešće objavljujete svoje radove?
Niko: Relativno je veliki broj časopisa, a ovakva moja predispozicija, tj. smeša analize i sinteze, omogućava da imam veliki broj dostupnih časopisa. Jedno vreme su to bili časopisi koji su se ticali isparljivih jedinjenja, etarskih ulja, časopisi iz hemije hrane, čisti sintetski časopisi. Među najboljim časopisima su Angewandte Chemie i Journal of the American Chemical Society. Kada objavite u ta dva časopisa, onda ste postigli nešto što je relevantno za nauku, ali je to nešto što se jako teško ostvaruje. Moj tim i ja smo došli do časopisa koji su na ivici toga, ali kada pošaljete rad iz Srbije, ne posmatraju vas kao kada to uradi neko iz Nemačke ili Engleske, na primer. To je nešto što podrazumeva da i vaša zemlja i institucija imaju renome, da veruju vašim rezultatima. Cenjeni časopisi su i Journal of Natural Products i Food Chemistry.
Aleksandra: Da li ste imali prilike da sarađujete sa naučnicima iz drugih zemalja?
Niko: Imali smo veliki broj saradnja, koristimo svaku priliku da ostvarimo saradnju koja nam omogućava da, na kraju krajeva, objavimo nešto. Ranije smo mi bili ti koji su bili zavisni od drugih, dok se sada dešava obrnuto, nas kontaktiraju da bismo mi uradili neku analizu da bi oni lakše prošli. Saradnja je krenula od relativno poznatih imena, profesor Jošinori Asakava iz Japana, jedan od najpoznatijih fitohemičara koji se bavio mahovinama jetrenjačama i njihovom hemijom, koja je veoma interesantna i razlikuje se od hemije ostalih biljaka. Njima se mali broj ljudi bavi u Srbiji pa je bilo veoma zanimljivo dobiti iskustvo u ionostranstvu i preneti ga ljudima ovde. Proveo sam izvesno vreme na postdoktorskom usavršavanju u Nemačkoj baveći se kristalografijom, zatim u Francuskoj, baveći se sintezom i analizom različitih molekula koji su nosioci mirisa; imali smo i dobrog saradnika fitohemičara iz Irske. Ima još onih sa kojima tek želimo da sarađujemo. Takođe, neki ljudi iz ove laboratorije su otišli u inostranstvo i sada su tamo već dugo i bave se naukom i dalje. Ako se dovoljno trudite i radite, očigledno je moguće da se nešto ostvari.