Koliko puta dnevno čujemo reč „plastika“? Svakodnevica je postala nezamisliva bez ove supstance, koja se neracionalno koristi poslednjih godina. U svakodnevnom životu, ljudi plastiku koriste skoro čitavog dana, koristeći flaše za vodu, činije za čuvanje hrane, odeću… Plastika je postala vodeći problem modernog doba za veoma kratko vreme koliko je u upotrebi. Gde god se okrenete, možete videti bačenu kesu, flašu, omot čokoladice. Skoro na svakom koraku možemo uočiti deponiju. Mislite da je to jedina plastika prisutna na našoj planeti? Varate se. To je samo jedan njen deo, ogromne količine plastike nalaze se u morima, okeanima, rekama i to u formi mikroplastike koju ne uočavamo golim okom, ali koja itekako utiče na nas.
Plastike ima svuda, a ogromna količina svakog dana dospeva u vode. U okeanima, morima, rekama, jezerima, zemljištu nalazi se sva ikad proizvedena plastika. Ona će pod uticajem Sunca i zračenja polako preći u oblik mikroplastike i tako ući u naše i lance ishrane životinja.
Mikroplastika predstavlja komadiće plastike manje od 5 mm koji potiču iz raznih izvora i zagađuju životnu sredinu. Mikroplastika potiče iz raznovrsnih izvora, a jedan od većih problema jesu mikro perlice, komadići polietilenske plastike koji se dodaju pastama za zube i kozmetičkim proizvodima. Ovi komadići dosta lako prolaze kroz sisteme za filtriranje vode tako da lako dospevaju do jezera i okeana, pa samim tim predstavljaju potencijalnu opasnost za živi svet u vodi. Plastične mikro perlice su se prvi put pojavile u proizvodima za ličnu negu pre 50 godina, kada je započeo proces zamene prirodnih sastojaka plastikom.
Mikroplastika se sastoji od atoma ugljenika i vodonika povezanih u polimerne lance. Ostale hemikalije, poput ftalata, polibromiranih difenil etera i tetrabromobisfenola, obično su prisutne u mikroplastici, a mnogi od ovih hemijskih aditiva se odvajaju iz plastike nakon ulaska u životnu sredinu.
Mikroplastika može biti primarna i sekundarna. Primarna mikroplastika uključuje mikro perlice koje se nalaze u proizvodima za ličnu negu, plastični pelet i plastična vlakna koja se koriste u sintetičkom tekstilu (npr. najlon). Primarna mikroplastika ulazi direktno u životnu sredinu preko bilo kog od različitih puteva – na primer, upotreba proizvoda, nenamerno prosipanje tokom proizvodnje ili transporta ili abrazija tokom pranja.
Sekundarna mikroplastika formira se od raspada većih komada plastike; to se obično dešava kada se komadi plastike nađu na udaru vremenskih uslova, na primer, izlaganjem talasima, vetru ili ultraljubičastom zračenju Sunca. Mikroplastika nije biorazgradiva. Kada se jednom nađe u prirodi, primarna ili sekundarna mikroplastika će se nakupljati i opstajati. Pronađena je u svim ekosistemima, a predstavlja i značajnog zagađivača vazduha.
Naučnici su došli do zaključka da svake godine u okeane dospe između 4 i 12 tona plastike. Oko 80% ukupne količine proizvedene plastike završi u okeanima. Danas u svetu postoji pet velikih akumulacijskih zona plastike od kojih je najveća u Atlantskom okeanu. Delovi plastike pronađeni su i na mestima na kojima nije bilo očekivano, poput Marijanskog rova i Mont Everesta.
Premalo se zna o uticaju mikro i makroplastike na dubinske marinske ekosisteme, pogotovo na koralne sprudove, ali je evidentno da i mikro i makroplastika imaju značajan uticaj, kako na rast sprudotvornih korala, tako i na hvatanje čestica koje koriste u ishrani. Takođe, neke studije pokazuju da je moguća razmena plastičnih mikročestica putem planktonskih organizama sa nižeg trofičkog nivoa- mezozooplanktona na viši- makrozooplankton, ali ova oblast nije dovoljno proučena.
Iako se najviše značaja pridaje kontaminaciji okeana i ostalih vodenih ekosistema plastikom, zagađenje njome ne zaobilazi ni terestrične ekosisteme, a samim tim i lance ishrane. Prema istraživanjima, čestice se najviše nakupljaju u masnom tkivu životinja.
Svakodnevna izloženost ljudskog organizma česticama plastike se ne smatra opasnom, ali zapavo je mnogo opasnija nego što se čini. One nisu toksične za ćelije ljudskog organizma u određenim granicama. Međutim, unete čestice plastike ne mogu biti svarene pa postoji opasnost od probijanja tkiva i njihove agregacije unutar digestivnog trakta. Smatra se da osoba prosečno unese oko 11 000 čestica mikro i nanoplastike godišnje samo putem konzumacije morskih plodova.
Na godišnjem nivou ribe u svoje organizme unesu i do 24 000 tona plastike koja može da izazove povrede, smrt, ali može i da se prenese putem lanaca ishrane na veće ribe, ptice i sisare, uključujući i čoveka. Morske kornjače su takođe u velikoj opasnosti s obzirom na to da se hrane meduzama koje izgledaju slično kesama koje su u vodi, te ih mogu zameniti za hranu.Svih sedam vrsta ugroženih morskih kornjača je do sada došlo u kontakt sa nekim oblikom plastike. Smatra se da je oko 60% morskih ptica unelo plastiku u svoj organizam; velika većina ptica koje se pronađu mrtve imaju želuce pune plastike i često bivaju zarobljene u odbačenoj opremi za ribolov. Morski sisari takođe imaju problem sa plastikom; oni, pored toga što je unose putem hrane, bivaju zarobljeni; njihova staništa bivaju ispunjena velikom količinom plastike. U najvećoj opasnosti su kitovi, foke i delfini. Ugrožen je i veliki broj beskičmenjaka, korali, potkovičaste krabe, razne vrste rakova…
Sigurno ste se zapitali zašto životinje jedu plastiku? Za razliku od ljudi, životinje nemaju sposobnost da razlikuju plastiku od hrane. Ako nešto izgleda kao hrana, miriše kao hrana ili ima ukus hrane, životinje će takvu supstancu smatrati hranom i ugroziti svoje živote njome.
Neki od načina za smanjenje plastičnog zagađenja koji bi trebalo da postanu naša svakodnevica su:
- reciklaža,
- kompostiranje,
- kupovina proizvoda od biorazgradivih materijala,
- kupovina u second hand prodavnicama,
- pranje odeće na nižim temperaturama,
- dojenje umesto kupovine mleka ,
- smanjena upotreba mesa i proizvoda životinjskog porekla.
S obzirom na to da su posledice od upotrebe plastike veoma opasne i štetne po životnu sredinu, a samim tim i po nas same, potrebno je da svako od nas učini po nešto kako bi bila smanjena upotreba plastike. Na taj način ne činimo uslugu samo sebi već svim budućim generacijama koje će naseliti Zemlju. Neophodno je da svakog dana napravimo barem po jedan, naizgled mali, korak u borbi protiv plastičnog zagađenja kako bismo osigurali budućnost planete koju ostavljamo svojim potomcima.
“Mi ovu planetu nismo nasledili od svojih predaka, nego pozajmili od svojih potomaka.“ , zar ne?